Pre nego što otpočnemo, jedno kratko objašnjenje i lekcija iz istorije o ova dva vida masovnog skladištenja informacija.
- HDD (Hard Disk Drive) – jedan od prvih oblika neisparljive memorije*, čak i dan danas jedan je od najpopularnijih izbora za masovno skladištenje. Hard Disk je u suštini više metalnih tanjira sa magnetnom presvlakom koja skladišti vaše podatke. Dok se ti tanjiri vrte, ruka sa iglom na vrhu, nešto poput one koja se koristi radi puštanja gramofonskih ploča se pomera dok se tanjiri vrte da bi očitala ili napisala informacije na pravim mestima.
- SSD (Solid State Drive) – po funkciji, SSD je isto što i Hard Disk. Mesto za skladištenje vaših videa, filmova, slika, muzike, igrica, projekata, itd. Ali umesto namagnetisanih tanjira i pokretne ruke sa iglom na vrhu, SSD se sastoji iz više međusobno povezanih flash memorijskih čipova koji zadržavaju informacije čak i kada nema dotoka struje. Ovi čipovi mogu da budu ugrađeni na par načina:
- Trajno zalemljeni za matičnu ploču (kod nekih net i ultrabook-ova**),
- Na PCI Express kartici (često kod desktop računara visokog ranga),
- Kutiji koja je istog oblika kao HDD i ima za cilj da bude ga zameni u nekom uređaju (kod svih ostalih uređaja)
HDD tehnologija je relativno zastarela, imajući u vidu koliko su sami računari stari. Prisetite se samo kultne slike IBM 350 RAMAC-a iz ’56 koji je koristio 50 tanjira od po 24″ (60cm) u prečniku za skladištenje neverovatnih 3.75MB.
Uređaj na koji pokazuje čikica iznad je prototip ovog čuvenog Hard Diska, koji je zauzimao isti prostor kao dva komercijalna frižidera pune veličine danas. Ova grdosija je proglašena zastarelom već ’69, a do tada su najveći korisnici bili delovi vlade i nekih industrija. Ranih 80ih HDD od 5.25″ je prihvaćen kao standard, koji je ubrzo prepravljen na 2 varijante – 3.5″ za desktop klasu računara i 2.5″ za laptopove koji su predstavljeni par godina kasnije. Kablovi za povezivanje su menjani sa IDE (Ovo danas nazivaju paralelni ATA ili PATA priključak) pa preko SCSI do današnjeg standarda, serijskog ATA priključka (SATA). Svi ovi priključci doduše rade istu stvar, povezuju HDD kako biste mogli da čitate i pišete informacije na njega. Današnji standard za 2.5″ i 3.5″ HDD-ove je SATA, ali za one koji žele malo više brzne još uvek je podržan uveliko brži PCIe interfejs. Kapaciteti hard diskova su porasli sa par megabajta na par terabajta, što je povećanje od oko 1.000.000 puta. Današnji 3.5″ HDD-ovi imaju kapacitet do 10TB***, dok oni od 2.5″ imaju do 4TB.
SSD-ovi sa druge strane imaju mnoooogo kraću istoriju. Kod inženjera ali i običnih potrošača oduvek je postojala određena doza zaljubljenosti u nepokretne oblike masovnog skladištenja. I ne, nećemo pomenuti bubble memoriju. Današnja flash memorija je samo nastavak iste ideje, posto joj nije potrebna konstantna struja da bi zadržavala informacije. Jedan od prvih SSD uređaja je ugrađen u neke netbook-ove kasnih 2000ih godina. Npr, Asus Eee PC 700 series je koristio SSD od ČAK 2GB.
U ovakvim računarima, SSD čipovi su bili trajno zalemljeni za matičnu ploču. Doduše, kako su sve vrste prenosvih računara rasle u snazi, SSD kapaciteti su se povećavali i završili na standardizovanom redu veličine 2.5″. Ovo je omogućilo da svoj spori, stari HDD zamenite novom fensi tehnologijom. Maksimalni kapacitet ovih SSD-ova od 2.5″ je 4TB, ali Samsung je skoro izbacio verziju od ČAK 16TB za uređaje kojima je to potrebno, poput servera.
*Neisparljiva memorija je memorija koja se ne gubi kada ugasite struju, kao što se dešava sa RAM memorijom.
**Netbook-ovi su manji, slabiji i jeftini rođaci Notebook-ova/Laptopova, sa dijagonalom ekrana od 5″-12″, i težinom koja se kreće oko 1kg. Ultrabook-ovi su tanki laptopovi sa baterijama koje drže veoma dugo i komponentama koje troše malo struje za svoje specifikacije. Oni su nastali zbog potrebe za lakim, prenosivim ali ništa manje brzim i snažnim računarima.
***1 TB (TeraByte) = 1024GB